Original članka na engleskom možete pronaći na sajtu Svetske zdravstvene organizacije.
Od decembra 2020. godine razvija se više od 200 kandidata za vakcinu protiv COVID-19. Od njih, četvrtina su u stadijumu ispitivanja na ljudima. Trenutno je nekoliko drugih u fazi 1 ili 2, koje će ući u fazu 3 u narednim mesecima (za više informacija o fazama kliničkog ispitivanja pročitajte ovde).
Zašto je toliko vakcina u razvoju?
Obično je potrebno ispitati mnogo kandidata za vakcinu dok ne dođemo do jedne koja je dovoljno bezbedna i efikasna. Na primer, od svih vakcina koje se proučavaju u laboratorijskim uslovima i na životinjama, otprilike sedam od svakih sto kandidata će biti dovoljno dobre da pređu na klinička ispitivanja na ljudima. A od onih vakcina koje uđu u klinička ispitivanja, svaka peta je uspešna. Mnogo različitih kandidata povećava šansu da jedna ili više vakcina budu uspešne, tj dovoljno bezbedne i efikasne za predviđene prioritetne populacije.
Različite vrste vakcina
Postoje tri glavna pristupa pri dizajniranju vakcina. Razlikuju se po tome šta se koristi za pokretanje imunskog odgovora: da li se koristi ceo patogen (virus ili bakterija), samo delovi patogena koje zovemo antigeni, ili samo deo genetskog materijala patogena koji daje uputstva za stvaranje specifičnog antigena.
Pristup celog patogena
Inaktivisana vakcina
Prvi metod pravljenja vakcine je kada se koristi ceo patogen koji izaziva konkretnu bolest (virus ili bakterija) ili neki sličan patogen koji se deaktivira (“ubije”) hemikalijama, toplotom ili zračenjem. Ovaj pristup koristi tehnologiju koja dokazano deluje kod ljudi – to je način na koji se prave vakcine protiv gripa i poliomijelisa.
Međutim, za ovo su potrebne posebne laboratorije koje imaju uslove za bezbedan uzgoj virusa ili bakterija, proizvodnja može biti relativno duga i uglavnom je potrebno više doza. Što se tiče COVID-19 vakcina, na ovaj način se prave kineske Sinopharm i Sinovac vakcine.
Živa atenuisana vakcina
Živa atenuisana vakcina koristi živ ali oslabljen patogen. Vakcina protiv morbila, zauški i rubeole (MMR) i vakcina protiv ovčijih boginja i herpes zostera su primeri ove vrste vakcine. Ovaj pristup koristi sličnu tehnologiju kao inaktivirana vakcina i može se proizvesti u velikoj meri. Međutim, ovakve vakcine možda nisu pogodne za ljude sa ugroženim imunološkim sistemom. Protiv COVID-19 nema razvijenih živih vakcina.
Vektorska vakcina
Ova vrsta vakcine koristi vektor kao kovertu za isporuku određenih delova patogena našim ćelijama, tako da se u njima može pokrenuti imunski odgovor bez izazivanja bolesti. Da bi se to postiglo, uputstvo za stvaranje antigena od interesa (najčešće proteini virusa, u slučaju SARS-CoV2 uputstvo za stvaranje S – šiljastog ili spike proteina) ubacuje se u virus koji izaziva bezopasnu prehladu. Bezbedni virus je inaktivisan (tako da ne može izazvati bolest) i nosi DNK materijal, na osnovu kojeg naše telo sintetiše protein virusa (antigen) koji pokreće imunski odgovor. Vakcina protiv ebole je virusna vektorska vakcina i ova vrsta se može brzo razviti. Primeri vakcina protiv COVID-19 koje se prave ovom tehnologijom su Sputnik V, Johnson&Johnson i AstraZeneca.
Pristup subjedinice
Pristup subjedinice vakcine je onaj koji koristi samo vrlo specifične delove patogena, kao što su proteini ili šećeri, koje imunski sistem treba da prepozna. Ne sadrži ceo patogen već određene nanočestice kao nosače proteina ili šećera. Većina vakcina u planu imunizacije za decu su ovako nastale, a štite ljude od bolesti kao što su veliki kašalj, tetanus, difterija i meningokokni meningitis. Protiv COVID-19 vakcina nastala ovom tehnologijom je Novavax.
Genetski pristup (vakcina nukleinske kiseline)
Za razliku od pristupa vakcinama koji koriste ceo oslabljeni ili mrtvi patogen ili njegove delove, vakcina nukleinske kiseline samo koristi deo genetskog materijala koji daje uputstva za određene proteine, a ne ceo patogen. DNK i RNK su nukleinske kiseline koje predstavljaju uputstva koja naše ćelije koriste za stvaranje proteina. U našim ćelijama DNK sadrži kod (gene) koji se prvo prepisuje na informacionu RNK (iRNK, eng. mRNA), koja dalje služi kao recept za pravljenje proteina.
Ovo je novi pristup razvoju vakcina. Iako je tehnologija koja se koristi razvijana godinama, prvi put se koristi za vakcine. Pre pandemije COVID-19, nijedna nije prošla postupak potpunog odobrenja za upotrebu na ljudima. Zbog pandemije, istraživanja u ovoj oblasti su veoma brzo napredovala i iRNK vakcine za COVID-19 dobile su odobrenje za hitnu upotrebu, što znači da ih sada mogu primati i ljudi van kliničkih ispitivanja. Po ovom principu napravljene su Pfizer-BioNTech i Moderna vakcine.
Pregled vakcina koje se primenjuju u Srbiji možete videti ovde.