Original članka na engleskom možete pronaći na sajtu Svetske zdravstvene organizacije.
Mikroorganizmi su svuda oko nas, kako u našem okruženju, tako i u našem telu. Kada je osoba podložna oboljevanju i dođe u kontakt sa štetnim mikroorganizmima, to može dovesti do bolesti i smrti. Telo ima nekoliko načina da se odbrani od patogena (mikroorganizama koji uzrokuju bolesti). Koža, sluz i cilije (mikroskopske dlačice koje čiste služokožu respiratornog sistema) predstavljaju fizičke barijere koje sprečavaju ulazak patogena u telo. Ako patogen ipak inficira telo, pokreću se odbrambeni mehanizmi imunskog sistema, koji napadaju patogen i kontrolišu ga ili potpuno uništavaju.
Prirodni odgovor tela
Patogen je bakterija, virus, parazit ili gljivica koja može da prouzrokuje bolesti u telu. Svaki patogen se sastoji od nekoliko delova, obično jedinstvenih za taj specifični patogen i bolest koju on izaziva. Deo patogena koji uzrokuje stvaranje antitela naziva se antigen. Antitela proizvedena kao odgovor na antigen patogena važan su deo imunskog sistema, poput vojnika u odbrambenom sistemu našeg tela. Svako antitelo ili vojnik u našem sistemu je obučeno da prepozna jedan specifični antigen. U našim telima imamo hiljade različitih antitela. Kada je ljudsko telo prvi put izloženo antigenu, potrebno je vreme da imunski sistem odgovori i proizvede antitela specifična za taj antigen. U međuvremenu je osoba podložna da se razboli.
Kada se antitela specifična za antigen proizvedu, ona rade sa ostatkom imunskog sistema na uništavanju patogena i zaustavljanju bolesti. Antitela na jedan patogen uglavnom ne štite od drugog patogena, osim kada su dva patogena veoma slična po strukturi. Jednom kada telo proizvede antitela u svom primarnom odgovoru na antigen, ono takođe stvara i memorijske ćelije koje proizvode antitela, a koje ostaju žive čak i nakon što antitela poraze patogen. Ako je telo više puta izloženo istom patogenu, odgovor antitela je mnogo brži i efikasniji nego prvi put, jer su memorijske ćelije odmah spremne da proizvedu antitela protiv tog antigena.
To znači da ako osoba u budućnosti ponovo bude izložena opasnom patogenu, njen imunološki sistem će moći odmah da reaguje, štiteći je od razboljevanja.
Kako vakcine pomažu
Vakcine sadrže oslabljene ili neaktivne delove određenog patogena (antigene) koji pokreću imunski odgovor u telu. Novije vakcine sadrže samo uputstvo za proizvodnju antigena, a ne i sam antigen. Bez obzira na to da li se vakcina sastoji od samog antigena ili uputstva kako da naše telo proizvede antigen, ova oslabljena verzija ne može da izazove bolest kod osobe koja prima vakcinu, ali može da podstakne imunski sistem da reaguje proizvodnjom antitela, isto kao da je osoba došla u prvi kontakt sa stvarnim patogenom.
Neke vakcine zahtevaju više doza u razmaku od par nedelja ili meseci. Ovo je ponekad potrebno kako bi se omogućila proizvodnja dugotrajnijih antitela i razvoj memorijskih ćelija. Na ovaj način, naše telo je potpuno obučeno za borbu protiv određenog patogena, stvarajući “memoriju na patogen” kako bi se brzo izborilo sa njim ako i kada budemo došli u kontakt u budućnosti.
Kolektivni imunitet
Kada se neko vakciniše, vrlo je verovatno da će biti zaštićen od konkretne bolesti. Na taj način, vakcinacijom štitimo sebe. Ali ne mogu se svi vakcinisati. Ljudi sa hroničnim bolestima i stanjima koja oslabljuju njihov imuni sistem (poput raka ili HIV-a) ili koji imaju ozbiljne alergije na neke komponente vakcine, deca i trudnice možda ne mogu da se vakcinišu određenim vakcinama. Ovi ljudi se ipak mogu zaštititi ako su drugi oko njih vakcinisani. Kada se puno ljudi u zajednici vakciniše, patogen teško cirkuliše, jer je većina ljudi sa kojima se susreće imuna. Dakle, što je više vakcinisanih, to je manja verovatnoća da će ljudi koji nisu u mogućnosti da budu zaštićeni vakcinama biti izloženi štetnim patogenima. Ovo se naziva kolektivni imunitet. Tako mi masovnom vakcinacijom štitimo druge.
Ovo je posebno važno za one ljude koji ne samo da ne mogu biti vakcinisani, već su možda i podložniji bolestima protiv kojih vakcinišemo, jer spadaju u ranjivu grupu ljudi. Nijedna vakcina ne pruža stopostotnu zaštitu ali značajno smanjuje rizike od oboljenja. Na isti način, kolektivni imunitet ne pruža potpunu zaštitu onima koji ne mogu da se vakcinišu, ali imaju značajno smanjenu šansu da se razbole, zahvaljujući onima koji su vakcinisani.
Zato se kaže da vakcinacijom, pored sebe, štitite i druge koji nemaju drugi način da se zaštite, kao na primer vašu decu. Zato argument “ja imam pravo da biram da se ne vakcinišem” u epidemiji infektivne bolesti nije validan, jer vašim izborom direktno ugrožavate druge oko sebe koji nemaju taj luksuz da biraju. Zato, vakcinišite se!
Tokom istorije naučnici su uspešno razvijali vakcine protiv brojnih bolesti opasnih po život, uključujući meningitis, tetanus, morbile i poliovirus.
Početkom 1900-ih godina, dečja paraliza (poliovirus) je bila bolest koja je zahvatila ljude širom sveta i paralizovala stotine hiljada ljudi svake godine. Do 1950. godine razvijene su dve efikasne vakcine protiv ove bolesti. Ali vakcinacija u nekim delovima sveta još uvek nije bila dovoljno česta da zaustavi širenje poliomijelitisa, posebno u Africi. Osamdesetih godina prošlog veka započeli su ujedinjeni napori da se dečija paraliza iskoreni. Tokom nekoliko decenija masovnih kampanja, rutinska imunizacija odvijala se na svim kontinentima. Milioni ljudi, uglavnom dece, su vakcinisani, a u avgustu 2020. godine Afrika se zvanično otarasila poliovirusa i pridružila svim ostalim delovima sveta u kojima je dečja paraliza iskorenjena (osim Pakistana i Avganistana).