Anatomija dve propagande

“Laž obiđe pola sveta dok istina obuče svoje pantalone.” – Vinston Čerčil.

Kada je počela pandemija izazvana virusom Sars- CoV 2 koja je u svima nama izazvala osećaj da nam je neko ukrao živote po prirodi stvari smo bili vezani za različite izvore informacija i više nego do tada smo morali provoditi vreme pred ekranima televizora ili telefona pokušavajući da saznamo ono što nas interesuje. Kako je vreme odmicalo bilo je sve teže pronaći relevantne izvore informacija jer mediji su u skladu sa principom senzacionalizma u trci za profitom neretko postajali izvor dezinformacija a vremenom se i rukovođenje krizom od strane države pretvorilo u očiglednu političku kampanju pa je tako i pandemija postala tema na kojoj je najvažnije bilo kreirati javno mnjenje na način koji će vlastima održati rejting, bez obzira na realno stanje u zdravstvenom sistemu i svim ostalim sistemima koji jednu državu čine uređenom. Čast izuzecima. U isto vreme jačao je i takozvani ‘’antivakcinalni pokret’’ a to jačanje je imalo jasne karakteristike nekih propagandnih tehnika koje da bi se sprovodile moraju biti osmišljene, finansirane, sa preciznim medijiskim planom i prostorom za plasiranje. Dakle, neko je morao uložiti prilično vremena kako bi se sve one kružne poruke, obrađivani video klipovi izvučeni iz konteksta, pisma od ‘’sestre iz Italije’’, najnovija ‘’istraživanja’’ i pregršt sličnog besmislenog sadržaja prvo proizvelo a zatim širilo preko svih dostupnih socijalnih mreža, aplikacija za dopisivanje i televizija sa nažalost, nacionalnom frekfencijom. I količina tog sadržaja kojeg ima i dalje a pre svega efekti istog na javno zdravlje naveli su me da se pozabavim ovom temom jer u nikad aktuelnijem ‘’Besnilu’’ piše Pekić:

“Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih“.

U jednom istraživanju sprovedenom pre četiri godine grupa sociologa i psihologa je posmatrajući  kampanje nekih od vodećih svetskih političara otkrila jednu neobičnu propagandnu tehniku. Svaki dan nova laž, nova teorija zavere, nova obmana. Nazvali su je ‘‘Zapljuskivanje neistinom’’ ( ‘’Firehose of falsehood’’ ). Ova tehnika bombarduje ljude sa više laži nego što mogu da isprate i održe korak sa istinom. Po istraživanju, neistine koje se plasiraju ne moraju da budu uopšte ubedljive. Čak i one očigledne laži su veoma efektne u kreiranju javnog mnjenja ( Paul, Christopher and Miriam Matthews, The Russian “Firehose of Falsehood” Propaganda Model: Why It Might Work and Options to Counter It. Santa Monica, CA: RAND Corporation, 2016. ).

Ova propagandna tehnika ima četiri glavne karakteristike. Prvo, plasira se obimna količina dezinformacija sa što više kanala komunikacije. Zatim, plasiraju se brzo, kontinuirano, i iznova i iznova. Treće, nisu utemeljene u objektivnoj stvarnosti. I na kraju nisu posvećene doslednosti. Prve dve osobine su prilično standardne za propagandu. Istraživanja pokazuju da ako čujemo nešto iz više izvora ( televizija, portali, društvene mreže…) smatraćemo tu informaciju kredibilnijom. Isto važi i za ponavljanje laži, što je više puta čujemo, veća je verovatnoća da bi smo je mogli zameniti za istinu. 

Ali druge dve osobine su pomalo iznenađujuće. Te informacije su ili potpuno neistinite ili sadrže zrnca istine izvučena iz konteksta, tzv. poluistine. Svet i društvo na koji smo navikli i na kojem je još uvek većina nas odgojena, je onaj u kome bi kredibilitet morao biti značajan i onaj u kome bi istina uvek trebalo na kraju da trijumfuje. Ali onima koji plasiraju ovu propagandu činjenica da ih drugi ne posmatraju kao kredibilne je nevažna. 

Kao da stalno i konstantno ponavljanje obmana ni ne služi da nekoga u iste ubedi već treba da pokaže moć. Političari koji izgovaraju ove stvari tvrde u suštini da nisu sputani stvarnošću i da sve pa i ono što nam je očigledno može biti upitno ( ‘’Veruj meni a ne svojim očima’’ ). Demonstracija i isticanje moći. Traži se da prihvatite ono što ste čuli iako je neistinito. I način na koji se ponekad javno izgovaraju neistine utiče na očiglednost. Kao da se želi reći – da, ja znam da vi znate da je ono što izgovaram apsurdno, ali mogu da govorim šta god hoću, kad god poželim. 

Prirodna reakcija na ove laži je provera činjenica i utvrđivanje istine. Ali ako se time pozabavimo malo analitičnije zar nije u suštini ponižavajuće dokazivati da je tačno nešto što je očigledno. 

Ovo ‘’zapljuskivanje neistinama’’ pretvara sve pa i one najočiglednije činjenice u neuredne, po um otupljujuće, rasprave. Kada god u javnosti čujemo neku činjenicu ( najčešće zahvaljujući nezavisnim, istraživačkim novinarima ) to se kritikuje na način koji pokazuje da u Srbiji ‘’postoje samo dva mišljenja, lično i pogrešno’’ ( prof.dr D.Delić ). I odjednom, ono što je nesporno postaje tema za debate, neretko i nepristojne, u kojima se čuje toliko mnogo glasova da ni jedan više ne zvuči kredibilno i stvar je relativizovana. I efekat koji propagandista želi da postigne je postignut.

Tako se ono što bi trebalo da je jedna ljudska pretpostavka – da možete znati šta je istina, to vam se oduzima. Dakle morate uložiti napor da do istine dođete ali oni koji propagandu ove vrste plasiraju računaju da će vas u nekom trenutku iscrpeti i da ćete odustati. I za sada im dobro ide.

Ultimativni cilj ove propagande nije samo da zameni istinu za laž, već da oduzme moć konceptu činjenica i stvarnosti. Tačnije da svede istinu, na samo jedno moguće stanovište u raspravi. Sve uvijeno u oblandu prava na drugo mišljenje, drugačijeg pogleda na stvari itd. Tako se u stvari dešava da nije više bitno šta neko radi, govori, kakve to ima realne implikacije po svet oko nas već je najvažnije kako se to prenese i tumači. I oni koji imaju najviše objektivne moći (čitaj vlasti), postaju vlasnici stvarnosti.

‘’Antivakseri’’ često govore iste očigledne neistine iako se one povremeno od strane stručne javnosti razobliče činjenicama jer je ‘’bolje dobiti šamar istine nego poljubac laži’’ kaže ruska poslovica. Veliko je pitanje zašto mediji daju prostor raznim prodavcima magle, eliksira mladosti i čudotvornih napitaka. Uticaj koji razni ljudi imaju, od kojih su neki sa diplomama medicinskih fakulteta, je veliki jer u stvari cilj i nije da se u laž ubedi, već da se činjenicama i tačnim, naučno utvrđenim informacijama oduzme moć. Zvuči poznato? 

I u ovom slučaju bivamo zatrpavani sa bezbroj mišljenja i stavova na granici opskurnog da postaje isrpljujuće stalno ih opovrgavati.

Ova strategija je efektna za one koji bi da zadrže političku moć ali i one koji crpe korist iz angažmana u poricanju nauke. Tzv. ‘’uticajne osobe’’ ( ‘’influenseri’’ ) antivakserskog lobija, obmanjujući ljude i izvrućući stvarnost prikupljaju za sebe slavu i internet sledbenike i na kraju materijalnu korist. Važno je da naglasim da ne učestvuju svi koji zauzimaju antivakserske stavove u ovoj propagandi. Mnogi ljudi zabrinuti i uplašeni su samo žrtve ove dezinformacione taktike što ima svoja objašnjenja u ljudskoj psihologiji i različitim mehanizmima reagovanja na stresne situacije i odbrane od istih. 

Kako se boriti protiv svega ovoga? Prosta provera činjenica i utvrđivanje istine nije dovoljna, kao da se protiv tenka borimo pištoljem na vodu. Efektnije je upozoravati javnost na metode ove propagande i manipulaciju javnim mnjenjem. Odgovornost medija je neupitna, oni su na kraju i najodgovorniji za sadržaj koji plasiraju. Još jedan način je javni pritisak na internet platforme i tradicionalne medije da uklanjaju lažne vesti. U suprotnom kada propagandiste ostavite na miru da šire besramne laži oni stiču popularnost i bogatstvo na račun javnog zdravlja.

Možda i najvažnije jeste, da se od strane onih koji se u ovoj zemlji  nalaze na pozicijama moći i odlučuju pokuša shvatiti ono što se u ovih godinu dana krize nije shvatilo, a najbolje se oslikava u rečima Abrahama Linkolna: 

“Čvrsto verujem u ljude. Ako im se da istina, može se na njih računati i suočiće se sa bilo kojom nacionalnom krizom. Najbolja stvar je da im se predoče stvarne činjenice “.  

dr Miloš Bojović

Autor je lekar, član IO udruženja  ‘’Ujedinjeni protiv kovida’’